Sinoć mi se u inbox javio jedan dečko koji živi blizu mene u Zagrebu i koji vrlo vrijedno čita moje tekstove. I onda mi, ničim izazvan reče da je homoseksualac. Od one sam vrste ljudi koji imaju prijatelje homoseksualce iako ja to nisam. Dogodi se da uz čašicu pića takvi ljudi  otvore, počnu pričati o svojim ljubavnim nedaćama, sreći ili nesreći. Oni su ljudi poput svih nas jedino što im je vjerojatno genetski kod donio sklonost ka istom spolu. Taj dečko mi je iznimno komplimentirao. On se meni nije javio zato što je zaljubljen u mene. Dapače, budući da me vidi svaki dan zna da imam suprugu i tvrdi da sam sretan s njom. Jesam. Ja volim svoju ženu. I ne samo to, moja je žena svojom dobrotom spasila moj um. Jer nakon niza teških udaraca možda bih i poludio da nije bilo nje da mi pruži podršku. Taj dečko mi piše da je imao puno problema. Vjerujem. Sredina smo naviknuta da na homoseksualce gleda s prezirom. Dapače, imam osjećaj da se još nije sasvim pomirio sa svojom spolnom orjentacijom. Imam dojam da se stidi, ne znam da li je roditeljima rekao u čemu je stvar. Rekao sam mu da mi se smije obratiti kada me vidi na ulici. A kada sjednemo reću ću mu da prihvati sebe takvim kakav jest, da živi svoj život, ali da nipošto ne smije biti glup. Jer čak i u ljubavi ima pameti. Znam ja neke, heteroseksualce kojima je samo do suknje. Tako su uništili brakove, unesrećili ne samo žene nego i djecu, a ponajviše sebe.

Da se razumijemo, ovaj tekst nije oda homoseksualcima. Jer radio sam ja s nekima od njih koji su se umrežavali, dovodili svoje nesposobne ljubavnike i gurali ih preko svake mjere iako to svojom sposobnošću nisu zaslužili. Nitko samo zato što je Kinez, Rom, crnac, homoseksualac, ne smije biti privilegiran.  Naravno to važi i za heteroseksualce koji su mi uvaljali svoje lajetave i nesposobne ženetine. Zašto vam ovo pišem? Da bih vam rekao da svatko mora biti ono što jest. Nije dobro kada pred drugima moramo glumiti ono što nismo. Ali bit stvari je da budemo ljudi koji imaju dostojanstvo. Bili mi homoseksualci, biseksualci ili heteroseksualci, mi moramo imati ono što nas čini ljudima. Znam da su nas uništili svojom pohlepom, bacili na ulicu, našu djecu  otjerali u inozemstvo. Ali došlo je vrijeme da im se suprotstavimo, da im kažemo da tako više ne može. Ne mogu oni imati sve, a mi ništa.

Dakle dragi moji, pobunimo se, pružimo im otpor. Vidjeli ste da su se zemlje poput Islanda, Argentine ili Mađarske pobunile. Ne možemo biti samo sluge velikih sila. Jer oprostite. Desetljećima smo pričali da su nas gazili Talijani i Venecijanci, Austrougari ili Srbi. To je neistina. Nas su drugima prodali Hrvati. I to ponajviše oni koji su tvrdili da tu Hrvatsku silno vole. Nije li apsurd da sam prije mnogo godina svom sada pokojnom ocu i časniku Hrvatske vojske rekao da se, nažalost po njega bori uzalud. Jer sam već tada znao da ti lažljivi i pohlepni ljudi koji su bili na čelu ovo države nama ne žele dobro. Moj se otac silno naljutio, ali vidite, ipak je vrijeme pokazalo da sam bio u pravu. Zato dragi moji homoseksualci, biseksualci ili heteroseksualci, dignite glave, prestanite kukati ili vikati da se ništa ne može. Mi smo samo masa, ali barem jednom godišnje na izborima imamo pravo ne izabrati njih i imamo snagu kada izađemo na ulice. Oni se moraju početi bojati naše snage i moći.