svog srpskog kolegu Borisa Tadića, ovoga puta u Zagrebu, i tada će biti nastavljen razgovor o svim otvorenim pitanjima u odnosima dve države.
– Poseta Vukovaru i Paulinom Dvoru bila je usmerena prema jednom specifičnom cilju, a to je stvaranje pretpostavki da se naše države i naša društva upešno okrenu od prošlosti i usmere budućnosti, kroz promovisanje politike i kulture mira i nenasilja, te odavanju počasti svim žrtvama rata koji se početkom devedesetih vodio u Hrvatskoj, ali i šire u regiji – kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Dnevnik” predsednik Republike Hrvatske dr Ivo Josipović.

– Suočavanje s prošlosti izuzetno je važno. Ono i jest preduslov za sposobnost okretanja budućnosti. Vukovarski je događaj u velikoj meri ispunio naše namere. Ratovi stvaraju tako teške posledice, i ostavljaju tako dubok trag iza sebe, da evo i 15 godina nakon njega postoji određeno nepoverenje, a nije završen ni proces pronalaženja nestalih. I predsednik Tadić i ja saosećamo s porodicama i prijateljima žrtava, a obojica smo usmereni i prema promovisanju kulture mira i nenasilja. Posetom Vukovaru i Paulinom Dvoru pokazali smo da ćemo zajednički raditi na uspostavljanju poverenja, i da pritom nećemo zaboraviti ni na žrtve, ni na one koji su počinili zločine, i koji moraju biti izvedeni pred lice pravde. Sledeći susret smo planirali kao zvaničnu posetu predsednika Tadića Hrvatskoj, tokom koje ćemo zajednički potražiti nove puteve saradnje, posebno na području ekonomije, a razgovaraćemo i o drugim pitanjima vezanim za naše bilateralne odnose. Naše dve zemlje imaju više otvorenih pitanja: granice, problem nestalih, povraćaj otetog kulturnog blaga, sukcesiju, povratak izbeglica, različita imovinska pitanja... Neka od tih pitanja nisu laka. Ali, ova generacija političara ne sme ih ostaviti narednoj. Naša je dužnost da ih rešimo.

Ako se ne računaju zamerke desnice s obe strane granice, reakcije na 4. novembar su nepodeljene: u pitanju je istorijski dan za budućnost odnosa Hrvatske i Srbije. Ipak, javljaju se i strahovi da bismo se, zbog niza otvorenih pitanja, ponovo mogli suočiti sa zahlađenjem.
– Želeo bih da vas korigujem. U Hrvatskoj je desni centar na vlasti i mi smo u pripremi, u toku i nakon vukovarske posete predsednika Tadića imali punu podršku Vlade, predsednice Vlade, kao i svih koalicionih partnera. Isto tako, najvažnije opozicione stranke podržale su susret a njihovi visoki predstavnici bili su s nama na Ovčari i u Paulinom Dvoru. Inače, ne vidim baš nikakve razloge zbog kojih bi došlo do zahlađenja naših odnosa. Uveren sam da smo došli do nivoa odnosa kada niz otvorenih pitanja, koja su odreda uzrokovana neurednim, krvavim raspadom zajedničke države, možemo rešavati u dobroj veri i na obostranu korist naših građana. Pri tome mislim u prvom redu na pitanje nestalih na obe strane. Nakon vukovarskog događaja, držim da su postavljene osnove da se to pitanje više ne tretira kao političko, nego prvenstveno humanitarno pitanje. Isto vredi i za pitanje povratka, odnosno zbrinjavanja srpskih izbeglica iz Hrvatske, te za pitanje razgraničenja.

Hoće li odnos prema „Oluji” ipak ostati kao nepremostiv kamen spoticanja između dve države?
– Mi živimo u pluralističkom svetu, u kojem svako ima pravo na svoju interpretaciju prošlosti. Pritom, naravno, računamo na uvažavanje činjenica i na osnovnu građansku pristojnost, odnosno uzimanje u obzir osetljivost koju teme iz prošlosti imaju za velik broj naših građana. Ja sam svestan da će uvek ostati određene razlike u interpretaciji prošlih događaja, i to nije samo po sebi problematično. Postalo bi problematično kad bi vodilo daljem nasilju i sukobima, ili kad bi bilo protivno civilizacijskim standardima. Ali ne vidim zašto bi različita tumačenja prošlih događaja morala biti nepremostiva prepreka u međudržavnim odnosima, sve dok svi polazimo od saosećanja s žrtvama nasilja, te od politike mira.
Britanci i Irci svakako nemaju istu interpretaciju onoga što se događalo u dvadesetim godinama prošlog veka, pa i kasnije, ali sasvim dobro sarađuju u okviru Europske unije. Ne smemo biti zarobljenici prošlih događaja, a još manje oni smeju biti izvor novih sukobljavanja. Umesto da pokušamo jedni drugima nametnuti neku jedinstvenu interpretaciju – što ne bi uspelo, a ne bi bilo ni u skladu s idejom slobode i pluralizma – moramo povećati nivo tolerancije prema onima koji imaju nešto drukčije viđenje, i u međudržavnim odnosima i unutar svake od zemalja. S hrvatske tačke gledišta „Oluja” je bila završna akcija odbrambenog rata s čvrstim uporištem u međunarodnom pravu. Naravno, svesni smo da su počinjeni i zločini koje nedvosmisleno osuđujemo.

Da li ćete prilikom sledeće posete Srbiji predložiti da se u agendi nađe i obilazak lokacija u Stajićevu i Begejcima, gde su krajem 1991. bili logori za hrvatske građane?
– Hodajmo korak po korak. Nismo još razgovarali o budućim posetama. Sada pripremamo službenu posetu predsednika Tadića Zagrebu. Načelno gledano, bilo bi dobro da odem i tamo, u društvu bivših logoraša. Bio bi to još jedan važan čin pomirenja. No, u vezi sa Stajićevom i Begejcima, još važnije je suočiti se s činjenicama, utvrditi šta se tamo doista dogodilo, nego posetiti ih.

Ocenjuje se da saradnja dveju vlada ni dinamikom ni kvalitetom ne prati razvoj komunikacije dvojice predsednika.
– Ne bih se složio s tim ocenama. Predsednici država i predsednici vlada imaju različita ustavna ovlašćenja, ali ona se u ustavnom i stvarnom političkom okviru delovanja nadopunjuju. To je, bez obzira što Srbija i Hrvatska imaju različita ustavna rešenja, slučaj i u našim odnosima. Rekao bih da predsednici daju politički ritam i, muzički rečeno, određuju teme, a vlade ih razrađuju. Kao što sam već rekao, vlade su u punom smislu učestvovale u pripremama naših susreta, kao što su i same inicirale rad na rešavanju otvorenih pitanja, ali i na podsticanju raznih oblika saradnje. Uzmite samo primer izvanredne saradnje ministarstava unutrašnjih poslova, državnih tužilaštava i pravosuđa na suzbijanju organizovanog kriminala i procesiranju ratnih zločina. Poseta predsednika Tadića Zagrebu biće, takođe, prilika i za dalje ojačavanje odnosa poslovnih zajednica Srbije i Hrvatske.

U kojoj meri za Vas predstavlja problem u razgovorima s predsednikom Tadićem činjenica da on, zahvaljujući tome što je istovremeno i lider vladajuće stranke, ipak lakše može da sprovede u delo ono o čemu razgovarate? Da li bi, recimo, međusobne tužbe pred Međunarodnim sudom pravde bile već povučene da o tome odlučujete samo vas dvojica?
– Različita ustavna rešenja, koja sam već spomenuo, nameću na svakoj strani različite tehnologije donošenja odluka i njihove realizacije. Ali, ostaje činjenica da u susretu nastupamo u ime svojih zemalja, i to, usuđujem se reći, prilično uspešno. Što se tiče povlačenja tužbi, to je u nadležnosti Vlada te se kao takve ne nalaze na dnevnom redu mojih razgovora s predsednikom Tadićem. Ali nema dileme da te tužbe opterećuju odnose dve zemlje na ne posebno produktivan način. Do neke mere obe su zemlje sada taoci tih tužbi koje su relikt vremena nekih drugačijih odnosa Hrvatske i Srbije i nekih drugačijih političkih protagonista u Hrvatskoj i Srbiji. Moje je stajalište da su tužbe nepotrebne ukoliko bismo došli do dogovora kojima bi se otklonili razlozi njihovog postojanja.

Skupština Srbije je nedavno usvojila deklaraciju o osudi zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda. Istovremeno je upućen i poziv parlamentima susednih zemalja da pokažu isti odnos prema svim žrtvama u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Da li biste Vi sugerisali takav potez hrvatskom parlamentu?
– Ne bih. Verujem da to što činimo u pogledu osude zločina i pijeteta žrtvama predsednik Tadić i ja ima veći učinak nego deklaracije. Nije poenta u tome da svi pokažu isti odnos prema svim žrtvama rata na području bivše Jugoslavije, nego da svaka politička elita svake od učesnica pogleda u oči istini o ulozi vlastite države ili političkog ili državnog entiteta u strahoti zločina i žrtve. Suočavanje s istinom o zlu nije uvek lako i nije nikad bezbolno, ali oslobađa društvo i pojedince za afirmativno delovanje u budućnosti.

Može li se još uvek prisutan problem razgraničenja na Dunavu razrešiti do ulaska Hrvatske u EU?
– Direktni dvostrani pregovori uvek su bolji kao rešenje kod delikatnih pitanja kao što je definisanje granice, odnosno razgraničenje između dve države. No, ocenimo li kroz ozbiljne pokušaje da nemamo snage, hrabrosti ili mudrosti da to rešimo među sobom, tada je logično da pristupimo onim sredstvima koje nam na raspolaganje stavlja međunarodno pravo, npr. arbitraža pred Međunarodnim sudom pravde. Iskreno, ne verujem da je to pitanje toliko teško rešivo da bismo odugovlačili s njegovim rešenjem. U odugovlačenju je opasnost. Takođe ohrabruje i to što su vlade uspostavile timove koji na tome rade. Nadam se rezultatima.

Tim Džuda je lansirao termin 'jugosfera' ukazujući na to da biznis ponovo ujedinjuje nekadašnje delove SFRJ . Treba li od tog fenomena bežati? Da li biste, recimo, podržali zajedničku fudbalsku ligu?
– Koliko sam ja razumeo, ’jugosfera’ je više pojam koji opisuje realnost, nego neki projekt za budućnost. Ne radi se o političkom projektu, nego o opisu intenziviranja saradnje u mnogim područjima. Ja podržavam saradnju, otvaranje granica, politiku članstva svih zemalja regiona u Evropskoj uniji, i u tom smislu – ako se radi o ’jugosferi’, nemam ništa protiv. Evo, vidim da i velik broj naših građana želi intenzivnije privredne odnose, da su pozdravili ideju o integracijskoj saradnji u železničkom saobraćaju, da sve veći broj ljudi putuje iz Srbije u Hrvatsku ili iz Hrvatske u Srbiju na odmor, da se knjige hrvatskih autora objavljuju u Srbiji i srpskih u Hrvatskoj, da mlade generacije mirovnih aktivista sarađuju – kao što je bio slučaj s Inicijativom mladih za ljudska prava nedavno u Vukovaru...
Sve te akcije, koje vode funkcionalnoj saradnji ne samo između Hrvatske i Srbije, nego i s drugim zemljama u regionu, podržavam i nastaviću da podržavam. Što se tiče fudbala, to bi trebalo ostaviti fudbalskim savezima – ako oni misle da im treba zajednička liga, neću se protiviti. Načelno, nema prepreke. Uostalom, u nekim sportovima, poput košarke, već se igraju regionalne lige.