Priličnu je buru na komšijskoj političkoj sceni u nedelji za nama izazvala izjava srpskog ministra dijaspore Srđana Srećkovića da će zvanični Beograd zatražiti da Srbi u Hrvatskoj dobiju status konstitutivnog naroda.

Oštro je reagovalo čak i tamošnje Ministarstvo vanjskih poslova i evropskih integracija, uputivši našem ambasadoru u Zagrebu Stanimiru Vukičeviću demarš, u kojem se upozorava da „svaka izjava visokih zvaničnika Vlade Srbije, a koja se može dovesti u vezu sa agresorskom politikom Slobodana Miloševića, može ugroziti dosad dostignut nivo bilateralnih odnosa”.

Potpredsednik Vlade Hrvatske prof. dr Slobodan Uzelac izjavio je za „Dnevnik” da nije dobro kada se o položaju Srba u Hrvatskoj govori mimo legitimnih predstavnika tamošnje srpske zajednice.
– Ne živimo više u socijalističkoj Hrvatskoj kao delu SFRJ, u kojoj su Srbi bili konstitutivan narod, a dosta je dobro poznato kakvu su Srbi od toga imali „korist”. Ali ne živimo više ni u vremenu u kojem je hrvatska vlast jednostrano, ignorišući Srbe, donela 1990. odluku o izbacivanju naše zajednice iz Ustava. Danas tražimo nova rešenja i u novim okolnostima, u Hrvatskoj kao samostalnoj državi koja, nadam se zajedno sa Srbijom, ide u EU. I ovo što mi sada za srpsku zajednicu nastojimo politički graditi, kroz dijalog, a u skladu sa našom tradicijom i značenjem koje imamo – a ni jedno ni drugo nije malo – mislim da predstavlja put za nalaženje najboljih rešenja. Do kraja tog puta, naravno, nismo još stigli, posao nismo završili, ali bojim se da ga nećemo ni završiti ako sve svedemo na pitanje: konstitutivni narod, da ili ne. Položaj Srba u Hrvatskoj puno je složeniji od toga i ma koliko forma bila važna, neuporedivo je važniji sadržaj – objašnjava profesor Uzelac, koji u kabinetu Jadranke Kosor predstavlja Samostalnu demokratsku srpsku stranku.

Andrija Hebrang, potpredsednik HDZ-a s kojim je SDSS u koaliciji, reagovao je na Srećkovićevu izjavu porukom da su „Srbi manjina u Hrvatskoj i da će to ostati”, uz opasku da se Hrvatska od 7. veka, preko Turaka, Jugoslavije, pa do Domovinskog rata „konstituiše”, a Srbija je „demolira”...
– Ta Hebrangova izjava, zapravo, ne zaslužuje ozbiljan politički komentar. Umesto komentara podsetiću na nešto uopšteno što zna svako imalo pismen. Naime, u viševekovnoj prošlosti odnosa Srba i Hrvata jeste bilo različitih iskustava, ali puno više onih boljih, pozitivnih, saradničkih, međusobno pomažućih, nego onih drugih. Ako danas neki političar, Srbin ili Hrvat, to ne zna, onda taj ne zna niti minimum istorijskih činjenica. A ako taj zna tu opštepoznatu istinu, a govori tako kako navodno reče Hebrang, tada taj svesno govori neistinu, dakle laže. A o motivima te laži ne bih sada. Jer, ti motivi mogu biti različiti, od javnopoltičkih preko individualno psiholoških pa sve do psihopatoloških.
Što se, pak, tiče poruka iz Srbije, koje se upućuju o Srbima u Hrvatskoj i o Hrvatskoj, a mimo nas Srba iz Hrvatske, dakle mimo ljudi koji ovde žive i o čijoj se koži radi, i bez razgovora s nama, onda se otvara samo pitanje dobre namere te poruke. Takva me vrsta pomoći asocira na reči iz poznate pesme Zmaj Jove „Ne pomagajte, braćo, izgibosmo...”

Pomoć drugačije vrste zvaničnog Beograda svakako će biti neophodna srpskoj zajednici prilikom aprilskog popisa stanovništva u Hrvatskoj?
– Popis je izuzetno važan i biće drugačiji od svih dosadašnjih, jer će biti rađen po standardima EU. A to znači da će se popisivati oni koji trenutno, tačnije okvirno najmanje jednu godinu, relativno stalno na nekoj adresi, uključujući i one koji nemaju državljanstvo dotične države. Kada je reč o izbeglicima i povratnicima koji se žele vratiti, odnosno koji će se vratiti kada im bude osigurani osnovni uslovi za povratak, to je specifikum koji će se morati poštovati. Sledom njihove volje, želje i nastojanja da žive u svom selu, gradu, u svojim kućama, stanovima... koje su morali napustiti, a koje sada povremeno obilaze iščekujući svoj konačni povratak, i ti ljudi bi trebalo da budu obuhvaćeni popisom kao stanovnici Republike Hrvatske. I o tome smo se dogovorili sa ovdašnjim Državnim zavodom za statistiku. Isti taj obzir očekujemo i od nadležnih u Srbiji.

Koliko je taj popis značajan za Srbe u Hrvatskoj?
– Od postotka pripadnika naše zajednice na nekoj teritoriji zavisiće čitav niz javnih politika, koje će se u odnosu na te prostore voditi. Važno je da znamo koliko će stanovnika biti na području Like, Korduna, Banije, severne Dalmacije... pa da država zna kako da planira razvoj tih krajeva, pre svega u fizičkom i socijalnom infrastrukturnom smislu, ali i u pogledu razvoja privrede i snaženja ekonomije. Pri tome, naš je cilj da uticaj nas Srba bude što značajniji, da naš doprinos izgradnji tih prostora bude što veći. Ali uslov za to su ljudi koji tu žive.
Miroslav Stajić

Pravna država preča od ulice

Na Trgu bana Jelačića u Zagrebu juče je ponovo održan veliki protesni skup branitelja zbog „slučaja Purda”. Da li te demonstracije prizvode tenzije u samoj Vladi i utiču li na odnose Hrvatske i Srbije?
– Kada je reč o Vladi, protesti branitelja ne samo da nas nisu impresionirali, nego su čak doprineli daljem koalicionom jedinstvu i nameri da ne odstupimo od zalaganja za pravnu državu i evropsku Hrvatsku. Istovremeno, raduje nas i dobra saradnja nadležnih pravosudnih organa triju država, jer je u „slučaj Purda” uključena i BiH. Inače, potpuno je jasno da je ovaj pojedinačni slučaj istrgnut iz konteksta u nameri da se na ulici i kroz medijsku kampanju sruše svi pravni kriterijumi, ne samo u nameri da se branitelji a priori aboliraju za počinjene ratne zločine – što jeste istina, ali istina koja je manje bitna – nego da se Hrvatska i sve druge zemlje iz regiona zaustave na putu u EU. Put prema Evropi takvim snagama reže korene na kojima politički rastu ili nastaju, a s time se zbilja teško mire, što su pokazali više puta i u svim zemljama regiona na sasvim isti, agresivan način.