Stjepan Mesić |
|---|
 |
Otkad je u autorskom članku za riječki „Novi list” napisao da je zločina nahrvatskoj strani bilo više no što je javnosti u Hrvatskoj poznato, bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić je u hrvatskoj javnosti postao „glavni krivac” što su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač osuđeni u Haškom tribunalu za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu pod rukovodstvom Franje Tuđmana.
Dok se u javnosti Hrvatske od saopštavanja prvostepene presude generalima praktično i ne raspravlja o zločinima počinjenim u toku akcije „Oluja”, političari, veteranske organizacije i mediji obrušili su se na Mesića, optužujući da je upravo on dostavio Haškom tribunalu Brionske transkripte, odnosno tonske zapise sastanka na Brionima uoči „Oluje”, koji su bili jedan od dokaza namere etničkog čišćenja Srba u Krajini. On to demantuje ali, čini se, bez velikog efekta budući da su širom Hrvatske osvanuli grafiti na kojima se označava kao „veleizdajnik”.
U razgovoru za „Politiku” Stjepan Mesić kaže da se ne boji hajke koja se vodi protiv njega i da i dalje misli da je presuda Gotovini i Markaču zapravo indirektna presuda Tuđmanu, Gojku Šušku i najužem vođstvu oko njih.
Kako komentarišete pravu medijsku hajku koja se u Hrvatskoj vodi protiv Vas od trenutka kada ste se oglasili povodom presuda generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču?
– Ta je kampanja jedva vredna komentara. Odnosno – jeste, ali samo zato da se razobliči. Reč je o jeftinoj podvali, kojom se pažnja jasnosti želi skrenuti s pravih problema s kojima se hrvatski građani suočavaju iz dana u dan i proizvesti homogenost na platformi oživljavanja emocija i predrasuda kakve su bile dominantne u ranim devedesetim godinama prošlog veka. Osuđeni generali u toj su igri tek statisti, oni pokretače kampanje i ne zanimaju, a ja sam izabran kao cilj kampanje upravo zato što sam se godinama bespogovorno zauzimao za saradnju s Haškim sudom i za suočavanje s istinom o prošlosti, što podrazumeva i priznavanja zločina počinjenih na našoj, hrvatskoj, strani.
Mediji prenose da Vam je pojačano obezbeđenje. Kako to u praksi izgleda i kako to utiče na Vaš svakodnevni život? Da li se osećate bezbedno?
– Mediji danas, na žalost, svašta pišu. I ne proveravaju to što objavljuju. Mene niti je ko obavestio da mi je pojačano osiguranje, niti ja to primećujem. No, u svakome slučaju za informacije o tome nisam nadležan ja, nego Ministarstvo unutrašnjih poslova. Što se mene tiče, obavljam svoje dnevne rasporede, primam stranke, sastajem se s privrednicima, političarima i diplomatima, razgovaram s novinarima. Dakle – nikakvih tu promena u mojem svakodnevnom životu nema. I – da, osećam se sigurno. Medijsko-politička hajka koja se podigla, u to sam duboko uveren, ne odražava raspoloženje i mišljenje većine građana Hrvatske.
Kako komentarišete najavu premijerke Jadranke Kosor da će biti pokrenuta istraga o tome ko je Hagu dostavio Brionske transkripte? Da li to vidite kao svojevrsnu pretnju Vama?
– Već sam u jednom intervjuu rekao, ali ponoviću i vama: ne treba istraživati one koji su, poput mene, sarađivali s Hagom, nego one koji nisu. I treba utvrditi zašto nisu. Svaka pretnja bilo kakvim istragama onima koji su – u skladu s našim Ustavnim zakonom – sarađivali s Haškim tribunalom, dovodi u pitanje iskrenost naše proklamirane spremnosti na tu saradnju i potencijalno je politički vrlo opasna. A ja se u tome kontekstu nikakvih pretnji ne bojim.
Šta mislite ko stoji iza grafita i bilborda sa Vašim likom uz koje se nazivate „veleizdajnikom”, „Judom” uz natpise „Traži se domaći izdajnik”? I šta se time želi postići?
– Što se želi postići, već sam rekao: skrenuti pažnju sa stvarnih problema Hrvatske. A to stoji iza toga? Delom manipulatori, a delom oni koji su žrtve manipulacije. Staro je pravilo da kada želite ljude mobilizirati, morate im dati neprijatelja. Neki su očito procenili da sam ja pogodan za tu ulogu. Ali, mislim da će se prevariti. Ja imam običaj reći da narod deluje kao kolektivni intelektualac. I siguran sam da će ih prozreti.
Zašto ste tek sada progovorili o tome da ima mnogo više zločina počinjenih nad Srbima, a ne za vreme predsedničkog mandata?
– Grešite, nisam ja o tome progovorio tek sada. Ja o zločinima počinjenima na hrvatskoj strani govorim godinama i tražim da se to raščisti, kako bih otklonio svaku mogućnost konstruiranja kolektivne krivnje. I to je jedan od razloga zašto me sada tako besomučno napadaju. Tačno je, upotrebio sam nedavno formulaciju da je tih zločina bilo više no što se do sada znalo, jer se neke pojedinosti tek saznaju. U osnovi, međutim, nisam rekao ništa novo.
– Da, i ja sam to jasno rekao u tekstu koji sam objavio u „Novom listu”. To je indirektna presuda Tuđmanu, Gojku Šušku i najužem vođstvu oko njih. To nije presuda ni Domovinskom ratu, ni operacijama „Bljesak” i „Oluja”, ni svima onima koji su u njemu učestvovali, a najmanje je to presuda Hrvatskoj.
Da li vidite svoju odgovornost u svemu tome?
– Vi zaboravljate u kojoj sam ja bio poziciji u vremenu na koje se odnosi presuda. Bio sam opozicioni političar koji se razišao i s Franjom Tuđmanom, i s HDZ-om.
Da li bi, posle ove presude, trebalo da se Jadranka Kosor ili Ivo Josipović izvine srpskim žrtvama kako što ste Vi to uradili u BiH ili predsednik Boris Tadić u Hrvatskoj i BiH?
– Ima već dosta godina otkako sam se na početku mog prvog predsedničkog mandata na mestu nekadašnjeg ustaškog koncentracionog logora u Jasenovcu, kao predsednik Republike Hrvatske, ispričao za svako zlo koje je bilo ko, sakrivajući se pod hrvatskim imenom, bilo kada i bilo kome naneo. I mislim da ne bi imalo nikakvog smisla da se od svakog novog predsednika traži da ponavlja izvinjenje – niti od predsednika Hrvatske, niti od predsednika Srbije. S time što je, ponavljam, moje izvinjenje bilo izrečeno u ime države kojoj sam bio na čelu i što je bila adresirana na sve kojima je naneseno bilo kakvo zlo, a pod krinkom borbe za Hrvatsku ili hrvatstvo.
Da li žalite što ste kao predsednik smanjili kaznu pripadniku Merčepove jedinice Siniši Rimcu koji je osuđen za ubistvo 12-godišnje devojčice i njene porodice Zec?
– Predsedničko pomilovanje je akt milosti koji se izriče ako su se stekle okolnosti koje upućuju na opravdanost takvog koraka – na primer, bolest osuđenoga, prilike u njegovoj porodici i tome slično. Pomilovanje nema nikakve veze s kvalifikacijom kaznenog dela, niti s njegovom težinom. Krajnje jasno rečeno: ono niti ih menja, niti umanjuje. Ubistvo porodice Zec osuđivao sam najiskrenije i osuđujem ga i danas.
Nenad Radičević |
|||
