Односи не треба да зависе од личних пријатељстава

Загреб – Весна Пусић је сасвим ретка Загрепчанка у хрватској влади. Социолог и универзитетски професор која каже да је читав живот сањала да буде министарка спољних послова. Председница Хрватске народне странке,иако има лоше мишљење о политичарима. Сматра да су они „више конзументи а мање креатори“ разних стереотипова који притискају регион, мада истиче да политичари тако често користе национализам зато што је ту, око нас. „Што је брзо употребљив. Ефикасан.“ Процењује да Београду и Загребу треба мање идеологије а више практичности. Каже још да је „згодно“ када председници Србије и Хрватске имају лична пријатељства, али да то не може да буде критеријум за тако важне односе две земље.

Иако вас је прва посета унутар региона одвела у Београд, припадате не малом броју регионалних политичара који не крију да су непријатно изненађени избором Томислава Николића. Да ли уважавате чињеницу да Србија није гласала због регионалне сарадње, већ због својих унутрашњих потреба?

Не бих се сасвим сложила са садржајем питања, мада спадам у оне које су једноставно изненадили резултати избора у Србији. Мислим да сам ту у истој групи са самим председником Николићем.

Њега изненадило позитивно, вас негативно?

Не бих рекла негативно. Што се мене, па и људи у Хрватској тиче, појавила се једна непознаница, једна нова варијабила у регионалним односима. Оно на шта смо овде негативно реаговали биле су оне изјава везане за Вуковар и Сребреницу, а не на сам избор. Што се избора тиче, он нас је изненадио – ни позитивно, ни негативно али сигурно као „нов фактор“. Досадашње смо познавали, ове не.

Николић је после тога давао различите изјаве. Имамо сет различитих изјава које нису дефинисане до краја. Да ли је чаша до пола празна или до пола пуна?

Ако до пола пуна мислите базично позитивни став, онда је до пола пуна.

Имате ли поруку за шефа српских социјалиста Ивицу Дачића који сматра да је недолазак Јосиповића на Николићеву инаугурацију „увреда за Србију, не за Николића“?

Колико је мени познато, сем једног председника, томе нико други није присуствовао. У том погледу, г. Дачић, као потенцијални мандатар како чујем, може да буде миран. То се није односило на Србију, чак ни на Николића, већ на конкретне изјаве.

Има мишљења да у садашњој ситуацији српско-хрватски односи у најбољем случају могу да буду замрзнути на овом нивоу који су изградили председници Борис Тадић и Иво Јосиповић, да у најгорем случају могу да буду погоршани,али да никако не могу да буду побољшани?

Не, не слажем. То мисле они који су више усредсређени на личне односе. Мислим да односи између Хрватске и Србије нису и не треба да зависе оддодатногличногпријатељства. То је згодно, леп додатак, али то нису међудржавни односи. То заиста не може да буде критеријум за тако важне односе за наше две земље. Што се односа тиче, а они укључују решавање отворених питања, заједничка решења за неке проблеме унутар регије и мултилатералне скупове у регији, сарадњу око неких европских тема, мислим да се око тога може напредовати.

Да ли избор Николића угрожава раније дата обећања Загреба да ће сопственим искуством на све начине помоћи бржем напредовању Србије ка ЕУ?

Можда звучи алтруистички, али идеја Хрватске да сарађује са суседима на европским реформама и преношењу искустава – јер су она најупотребљивија у регији, јер су најсличнија другима – произлази у првом реду из нашег интереса да цела регија постепено иде ка чланству у ЕУ. Ова чињеница (избор Т. Н.) неће утицати на промену хрватског става јер сматрамо да је интереси Хрватске и сваке од ових земаља да напредују и у европским реформама и према чланству. Наше је искуство да је то начин изградње институција и доноси политичко сазревање – што ценимо код нас самих. Мислимо да је нама помогло а сматрамо да стабилност Хрватске и сваке друге земље у регији јако зависи од стабилности околине.

Шта треба да се догоди, и колико времена треба да прође, да би Николић био позван у Загреб?

То ја сама не могу да одговорим. То великим делом зависи од председника (Јосиповића) јер сваки позив иде на нивоу председника државе. Према томе, биће тамо и формулисан. Председник је поменуо да је делимично већ дошло до повлачење изјава, али би било добро да се све помакне у прагматичном правцу. Правцу решавања неких конкретних питања које имамо било у регији, било између две земље. Мање идеологије, више практичних решења.

Наглашавате да је Загребу важна нова влада у Београду. Да ли то значи да од Николића очекујете мало а од владе много више?

Влада има извршне функције, што значи да ће се спољна, регионална и сва остала политика креирати у влади. С тог становишта нама је, ако хоћемо – а хоћемо – необично важно да одржимо комуникацију, регионалну и билатералну сарадњу, да видимо како ће се саставити влада. Можда ће то бити кохабитација, а можда и неће. Можда ће бити са исте политичке стране. Што се Хрватске тиче, ми смо свакако спремни да сарађујемо у регији. За танго је потребно двоје.

Наслућујем да бисте желели да владу формира Демократска странка?

Најдобродошлија би била влада која би била спремна да с нама сарађује.

Хрватска 2013. постаје чланица ЕУ. У којој мери спољна политика једне релативно мале земље постаје неважна јер се спољна политика ЕУ формира махом у Бриселу.

То је у великој мери тако у теорији. Индивидуалне спољне политике појединих земаља чланица наравно су важне и ту постоји доста одступања, што се у првом реду односи на „велике чланице“ – осим у нашем случају. Односно, у случају регије има још неких земаља које из различитих разлога имају потенцијално већи утицај од своје величине. Хрватска а свакако у будућности и друге земље у регији имају простор да им утицај буде већи од величине зато што долазимо с простора који је важан за Европу. Ако ни због чега другог, оно због дестабилизирајућег потенцијала који има и који је кроз историју имала. То је аргумент. Осећам на властитој кожи у којој мери нас у том смислу посматрају. Ако смо ми у стању, као земље у регији, да преузмемо одговорност за стабилност те регије па преко тога и за неугрожавање стабилности Европе, онда је наш значај већи од наше величине. Имамо додатну вредност.

И шири маневарски простор.

Тако је.

Имајући у виду да је српска дипломатија до сада знала да поступа супротно од прокламоване спољне политике ЕУ, шта бисте поручили новом шефу српске дипломатије?

Док преговори са ЕУ не почну, све је спољна политика. Почетак преговора је 90-95 одсто унутрашња политика, иако је сви третирамо – и ми смо то чинили – као спољну политику. На самом крају, она поново постаје спољна политика. Једном када преговори почну, биће важно концентрисати се на сет техничких реформи које ће саме по себи донети промене, ако хоћете чак и у рангу приоритета ствари, али важно је имати политички консензус. Тај пројект без тога не може да успе. И овако је прекомпликован, а камоли ако немате темељни консензус. Министру би, што се ЕУ тиче, препоручила да прво пронађе консензус а онда га одржавати на релативно дуги рок.

Предложили сте својевремено склапање билатералног споразума са Србијом о повлачењу међусобних тужби Међународном суду правде, решавању судбине око хиљаду Хрвата, повратку хрватске имовине која је однета у Србију, о несталим лицима и оптуженима за ратне злочине. Има ли нечег новог?

Могућности свакако има, али сада све мирује. Почели су неки прелиминарни разговори појединих министарстава, посебно правосуђа, али је то остављено у равни прелиминарних договора. Када се формира (српска) влада треба видети да ли смо на обе стране способни да седнемо и договоримо се о начинима на које ћемо да решимо та отворена питања. Дакле, спремни смо разговарати о тужбама за геноцид само ако пре тога можемо постићи договор о осталим отвореним питањима – питање несталих особа, повратка опљачканих уметнина и процесуирање ратних злочина.

Како видите позицију Србије у региону?

Србија има огромне шансе јер сви би хтели да се Србија укључи у ЕУ. У великој мери све зависи од политичке воље у Србији и неког решења везаног за Косово. Мислим да је била доста контрапродуктивна пракса кад су се српске делегације дизале с регионалних скупова, па нису биле присутне тамо где би требало да буду присутне. Самом себи подмећеш ногу. Не видим да је то у српском интересу.

Да ли може да се очекује да ће од тренутка када Хрватска уђе у ЕУ она под кишобраном ЕУ чинити све да помогне другим земљама региона да и оне што пре постану чланови?

Ми и сада апсолутно сарађујемо са свим земљама регије. Можемо да уђемо у шта год хоћемо, укључујући ЕУ, али се физички нигде нећемо макнути. Остајемо ту где јесмо. Према томе, били ми у Унији или не, наши суседи су ти који јесу и наше дубоко уверење је да безбедност функционише у концентричним круговима. Нарочити ако имате свест о томе да ти нико не може помоћи ако не можеш да помогнеш сам себи. Међународна заједница је, по мом мишљењу, једна имагинарна категорија – може да ти помогне само утолико ако земље имају неко решење, знају шта хоће и куда иду. Од наше памети, способности и активности зависиће наша судбина и будућност. Зато нам је први концентрични круг први интерес. Нема ту никакве дилеме.

Имајући у виду топографију, компаративне предности, нивое развијености, па и захтев Европе за помирењем и нормализацијом као предусловом чланства, да ли се на неки начин сугерише нешто што би се назвало балканском заједницом независних држава?

Уласком у ЕУ ми излазимо из Цефте. Морамо да имамо конкурентну економију тако да ћемо у једном периоду бити тамо а остатак у Цефти. То је додатни разлог да цела регија што пре уђе у европске оквире. Постоје модели који на дуги рок не укључују љубав, али укључују корист. Рецимо скандинавски, поред осталог и зато што је временом уједначио земље које су биле различитог степена развоја. Увек се сви прво окрећу својим суседима.

Да ли је Хрватска спремна да преузме улогу Шведске, да постане локомотива.

То наравно неће бити исто. Хрватска нема намеру нити се поставља у позицију да некоме буде патрон. Али, да ли је свесна користи нама и другима, да је добар модел који није заснован на љубави већ на рационалном интересу, одговор је да.

Да ли ћете се ангажовати на креирању такве атмосфере у којој ће српски инвеститори моћи да на хрватском тржишту буду присутни колико и хрватски на српском?

Сви инвеститори имају овде потпуно равноправне услове – што значи лоше. Недовољно отворене. То се не односи само на српске, већ и све друге инвеститор. Услови су сувише компликовани, сувише бирократизоване процедуре. То је за нас лоше. Наш је интерес да то поједноставимо.

Бошко Јакшић