O tome što je srpskoj zajednici donio mandat vlade Zorana Milanovića i koje se pouke i zaključci iz toga mogu izvući razgovarali smo s predsjednikom saborskog Kluba SDSS-a i kandidatom na predstojećim parlamentarnim izborima Milom Horvatom.

Kako ocjenjujete protekle četiri godine rada saborskog Kluba SDSS-a?

Klub SDSS-a u sedmom sazivu Hrvatskog sabora tematski i raspravno izašao je iz okvira isključivih manjinskih tema i aktivnim radom dokazao da je srpska etnička zajednica odgovorna u hrvatskom društvu i da ozbiljno doživljava sve aktualnosti i dnevne teme, te da mi kao predstavnici Srba u Hrvatskoj imamo o tome što kvalitetno reći. Po statističkim pokazateljima vidljivo je da smo u ime Kluba SDSS-a raspravljali preko 600 puta, da smo komentarisali preko 200 zakonskih predloga i da smo ga takvim angažmanom stavili na poziciju četvrtog ili petog kluba po aktivnosti od ukupno trinaest saborskih klubova. Naravno, nije sve idealno, mogli smo više, i naša očekivanja su bila puno veća.

U vezi čega, na primjer?

Međusobna komunikacija zadnju godinu mandata nije bila na nivou na kom je trebala biti. Ne možemo biti zadovoljni ni sa generalnim odnosom državnih institucija, predstavnika izvršne vlasti i resornih ministarstava prema srpskoj zajednici u Hrvatskoj. Ta komunikacija nije bila dovoljno dobra ni kvalitetna, a po intenzitetu je bila jednostrana, samo sa naše strane. Imali smo problem uspostaviti veze sa pojedinim ministrima, njihovim zamenicima i pomoćnicima. Morali smo se po nekoliko puta najavljivati, čekati po mesec dana na razgovor oko bitnih tema u pojedinim resornim ministarstvima. Najlošiju komunikaciju imali smo sa Ministarstvom regionalnog razvoja, naročito sa njegovim prvim čovekom Brankom Grčićem, a upravo to Ministarstvo je najvećim delom pozvano da rešava probleme infrastrukture, ulaganja u ruralna, povratnička područja, u kojima živi najveći dio srpske zajednice u Hrvatskoj.

Loša komunikacija sa ključnim ministrima

Jeste li reagirali na tu lošu komunikaciju?

Reagovali smo kad god smo imali priliku, ali bez rezultata. Svaki put kada smo razgovarali kod premijera o nekim općim temama, uvek smo isticali probleme komunikacije sa Ministarstvom regionalnog razvoja i uvek smo dobivali obećanja da će se ta komunikacija popraviti i podići na viši nivo. Završili smo mandat, a komunikacija je ostala na početnom nivou, što nije dobro. Slična situacija je bila i sa Ministarstvom poljoprivrede, ključnim sistemom koji raspolaže najvećim resursima i nacionalnim bogatstvima kao što su šume, vode i poljoprivredno zemljište. Konstantno smo iskazivali interes za kontakt sa ministrom Tihomirom Jakovinom kako bismo bili upućeni u programe raspolaganja poljoprivrednim zemljištem, što je bitno pripadnicima naše zajednice kojima je poljoprivredna proizvodnja jedini izvor prihoda i garancija kakve-takve egzistencije. Pokazali smo interes i za sektor šumarstva zbog opstanka naše zajednice u Gorskom kotaru, gde danas više nema društvenih firmi, javnih sistema, pošte, železnice, skoro da nema ni institucija obrazovanja. U takvoj sredini jedina mogućnost zapošljavanja jeste u lokalnim pilanama, kojima su Hrvatske šume počele uskraćivati drvnu masu. Ministru Jakovini ukazivali smo na vrlo osetljivu socijalnu situaciju u Gorskom kotaru i tražili da desetak lokalnih pilana stavi u povoljniji položaj pri odlučivanju o godišnjim kvotama za dodelu šumskih sirovina. Ne samo da nismo imali razumevanja kod ministra, nego su posle tih naših intervencija i dotadašnje količine tih seoskih pilana bile redukovane. Vrlo dramatičnu situaciju imali smo i u Trpinji, u našoj najvećoj općini na istoku koja je pre rata bila vrlo značajna u stočarskoj proizvodnji. Najveći dio poljoprivrednog potencijala te opštine otkupom je dodeljen Agrokoru, uz obećanje da će određen broj stanovnika Trpinje, čije interese smo zastupali, biti zaposlen u pogonima Agrokora. Kada je taj veliki sistem došao u posed te zemlje, imao je sasvim drugačiju razvojnu politiku i naravno da nije ispoštovao obećano. Meštani Trpinje ostali su bez posla i bez zemlje. Mandat smo završili sa gorkim osećajem da u Ministarstvu regionalnog razvoja i Ministarstvu poljoprivrede nisu imali dovoljno sluha za probleme koji znače opstanak i ostanak srpske zajednice u povratničkim sredinama.

Mnogo se očekivalo od ulaska Hrvatske u Evropsku uniju i povlačenja sredstava iz EU fondova za razvoj siromašnih sredina, u koje se svakako ubrajaju sredine u kojima žive Srbi. No do tog ulaganja i povlačenja sredstava nije došlo.

U našoj stranačkoj i političkoj strategiji od pre desetak godina ustvrdili smo da je, pre svega, stranački cilj omogućiti povratak, ali istovremeno ostanak i opstanak. Primarna stvar na tom putu je ekonomska stabilnost, sigurnost i neovisnost povratnika, ali naša područja ne pružaju sigurnu egzistenciju. Evropski fondovi bili su vrlo interesantna adresa koja bi pokrenula naše krajeve. Međutim, tu je prvo zakazala država koja je od početne euforije velikih očekivanja i velikih brojki stigla do otrežnjenja i sama nije osigurala prave osnove i aparat kako bi se evropski fondovi uspešnije iskoristili. Činjenica je da je vlada Zorana Milanovića celi mandat potrošila u traženju ove teme i stvaranju pretpostavki da bi se možda od idućeg mandata ta sredstva na pravi način mogla koristiti. Klub SDSS-a tri je godine zahtevao formiranje Fonda za predfinanciranje projekata lokalnih samouprava, kako bi država o svom trošku osigurala određena sredstva općinama i gradovima koji ne mogu sami sebi obezbediti početni kapital koji je neophodan za EUprojekte i realizaciju istih, bez obzira na to koliko ti projekti bili dobro koncipirani u idejnom i tehničkom smislu. Tek su ove godine u proračunu definirani elementi i određen postotak od poreza na dohodak koji će se izdvajati za postojanje takvog fonda, no on, iako je već kraj godine, još nije profunkcionirao. Glavni teret i odgovornost je u organizovanju procesa od strane države i ministarstva, ali nemojmo zaboraviti da se ni naše lokalne samouprave nisu posebno kadrovski pripremale za praćenje trendova povlačenja sredstava iz EU fondova. Ubuduće lokalnim sredinama, gde je srpsko stanovništvo u većini, gde SDSS drži političku vlast, gde imamo načelnike, zamenike načelnika i gradonačelnika, moramo pomoći da stvore jezgru i razvojne centre za povlačenje evropskih sredstava. Dobar je primer uspešna Opština Erdut, koja već ima pripremljenih 20 projekata za EUfondove. Njihov razvojni centar jako dobro funkcionira, prati sva događanja vezana uz EU fondove i mogu kvalitetno napraviti projekt. Nešto manje mobilna, ali isto efikasna situacija sa EU projektima, dešava se i u ličkoj Opštini Vrhovine.

Koliko su same jedinice lokalne samouprave sposobne za ozbiljan posao privlačenja investicija i povlačenja evropskog novca, kada znamo da i sama država u tim poslovima kasni i ne pokazuje zavidan uspjeh?

Lokalna samouprava ponaša se onako kako je, nažalost, zakonski ograničena – kao malo širi komunalni pogon. Sve se svodi na održavanje groblja, nogostupa, ceste… Pitanje je kada se ti poslovi završe, šta dalje raditi. Naš cilj je da se lokalna samouprava ojača i decentralizira, a ne da se njen broj smanji, na čemu se u javnosti inzistira. Naprotiv, treba više potencirati pitanje kako lokalnu samoupravu učiniti funkcionalnijom, proširiti njen delokrug nadležnosti i odgovornosti, kako bi se izvukla iz konteksta komunalnih delatnosti. Taj proces mora pratiti i decentralizacija financijskih sredstava, koja su zadnjom poreznom politikom opštinama i gradovima znatno ograničena. Takva porezna politika nije dobra jer relacije između općina i gradova nisu iste. Izmenama Zakona o porezu na dohodak država je sebi u proseku uzela 30 posto izvornih prihoda lokalnih samouprava, čime je više naštetila i osiromašila male sredine kojima oduzetih 500.000 kuna mnogo više znači nego Zagrebu 700 miliona kuna. Ta se porezna politika mora korigirati. Opštinama se moraju vratiti njihova sredstva i povećati izvorni prihodi. Ozbiljna rasprava mora se povesti i oko poslovnih zona. Mnoge lokalne samouprave pre nekoliko godina su kao po nekom trendu ulagale sredstva u poslovne zone, a rezultati su poražavajući. Kada se usporedi broj poslovnih zona, sredstva koja su u njih uložena i koliko su privukle slobodnog kapitala, dobiva se debeli minus i postavlja se pitanje svrsishodnosti takvih poslovnih zona. Kako bi se privukle investicije u lokalnu samoupravu, mora se promeniti ukupna poduzetnička klima u državi. Ako je model privlačenja stranih investitora uspela napraviti jedna Srbija koja je mnogo niže po standardu od Hrvatske i nije članica EU-a, ne znam zašto to ne bi uspela i jedna Hrvatska. Turizam nam ne sme biti osnovna delatnost, moramo se okrenuti izvornoj proizvodnji. Dosta smo vremena potrošili lutajući kroz pogrešne politike raspodele poljoprivrednog zemljišta, kroz politike koncesija i poticaja koje su samo išle na štetu lokalnoj zajednici, stvarajući socijalne tenzije. Činjenica jeste da godišnje izdvajamo četiri-pet milijardi kuna proračunskih poticaja za poljoprivrednu proizvodnju, a po nekim pokazateljima postali smo najveći uvoznici hrane u EU-u. Takva politika mora se promeniti, a srpska zajednica direktno je zainteresovana jer najveći deo naših građana upravo je egzistencijalno vezan uz poljoprivredne delatnosti.

Rad u mandatu HDZ-ove i SDP-ove vlade

Iz navedenog nameće se zaključak da je srpska zajednica loše prošla tokom protekle četiri godine, da su mnogi problemi ostali neriješeni, mnoga pitanja netaknuta?

Neizbežno je komparirati mandate HDZ-ove i SDP-ove vlade. Sa vladom Ive Sanadera imali smo definiran odnos i potpisan ugovor o saradnji, gde su taksativno bile navedene teme bitne za našu zajednicu i gde smo tačno znali koliki su gabariti po resornim ministarstvima namenjeni za našu zajednicu. Što smo potpisali sa tadašnjim premijerom, to smo nastojali i ostvariti. Imali smo alat u rukama sa kojim smo u pregovorima uvek istupali, inzistiralo se na realizaciji potpisanog. Sa vladom Zorana Milanovića to se nije desilo, odnosi su bili prilično paušalno uređeni, od slučaja do slučaja, od situacije do situacije i tako je prošao mandat da posao nismo završili. Kukuriku koalicija ostvarila je apsolutnu većinu na izborima i njima nije trebala dodatna podrška. Tokom mandata ponašali su se kao da im niko ne treba u obnašanju vlasti, pa ni mi, niti su ih naši predmeti previše zanimali, tek toliko koliko se prema javnosti trebala poslati poruka kako su oni socijaldemokratska stranka koja uvažava probleme manjina, naročito srpske. Kada vidite da je Kukuriku vlada slabo izrealizirala Plan 21 na kojem su dobili izbore, ne treba čuditi šta nije izrealiziran ni naš deo problema. Sve se odvijalo na deklarativnom nivou, slale su se efektne poruke, ali kao što smo rekli, nismo imali kvalitetnu komunikaciju sa ključnim ministrima, nismo završili ni značajne projekte za našu zajednicu. Četiri godine nismo mogli dobiti od Vlade i HEP-a 35 miliona kuna kako bismo završili elektrifikaciju, četiri godine smo molili da se preostalih 28 sela reelektrificira. Tek kada se poslije izbora za EU parlament SDP-ova većina u Saboru počela osipati, u nekakvom strahu da bi eventualno mogli izgubiti većinu, SDP je počeo sa nama komunicirati i možemo reći da smo uspeli neke stvari dogovoriti pred sam kraj mandata. U vladi Zorana Milanovića uspostavio se model komunikacije po kojem je zaobiđen Klub zastupnika SDSS-a. Ministarstvo regionalnog razvoja direktno je komuniciralo sa jedinicama lokalne samouprave gde SDSS ima političku vlast, pokušavajući ih uklopiti u postojeće kriterije i programske sheme u kojima je konačni sud donosio ministar, a koji je za naše sredine uglavnom glasio ‘ne uklapate se u program koji smo propisali’. Rezultat takve korelacije bio je da su sredine sa većinskim srpskim stanovništvom uspele u mandatu Zorana Milanovića dobiti samo desetak projekata, dok smo u mandatu Ive Sanadera, kada smo imali određenu kvotu sredstava politički dogovorenu preko Kluba SDSS-a, za povratničke sredine izrealizirali 150 projekata godišnje. Verujte, rezultat takve komunikacije na državnom nivou jako se dobro vidi na terenu: imamo manje izrealiziranih projekata i veliko nezadovoljstvo naroda i čelnika koji vode te jedinice lokalne samouprave. U sledećem sazivu Sabora, bez obzira na sastav vlade, nastojaćemo se izboriti za značajniju i efektivniju poziciju našeg saborskog kluba, kako bismo uspostavili što korektniji model podrške i pomoći srpskoj zajednici u Hrvatskoj.

Kako odgovoriti novim izazovima vremena, posljedicama dugogodišnjeg zastoja povratka, neulaganja u povratničke sredine i njihovog demografskog odumiranja?

Činjenica protoka vremena je neumoljiva stvar. Kada tome dodamo povremene neprimjerene javne istupe radikalnih grupa, stavove koji ne spadaju u poruke dobrodošlice, jasno je da smo došli u fazu kada je povratak gotovo stao. Naravno da su i ove naše nezavršene stvari sa političkog i državnog nivoa utjecale na slab proces povratka. Ako se netko i vrati, od čega će živjeti, što će raditi? Na zapošljavanje SDSS ne može utjecati. Ako prođete zapadnom Slavonijom, vidjećete da su sela asfaltirana, kuće obnovljene, struja uvedena, ali nema ljudi. Protok vremena očito odgovara i jednoj i drugoj državi. Svi računaju na kupovanje vremena, u Srbiji se nadaju da će naši sunarodnjaci tamo ostati, a Hrvatska da je povratak završen jer je prošlo dosta vremena. Mi smo valjda jedini ili jedni od retkih koji inzistiraju da se tema povratka i ostanka stanovništva u povratničkim krajevima stalno drži aktuelnom. Stav SDSS-a je da se mora uvesti red u politiku poljoprivredne proizvodnje i poreznu politiku, koje se direktno reflektiraju na egzistenciju naših lokalnih samouprava, a za nas je najvažnija stvar jaka lokalna samouprava. Koliko je jaka opština, toliko će pripadnici srpske zajednice moći ostvariti svoja socijalna prava, poboljšati društveni položaj i integrirati se u punom smislu te reči. U sredinama gde smo većina ne smemo biti samo broj, nego relevantan i jak društveni faktor. Nastojaćemo naše opštine pripremiti za iduću godinu, kada će najverovatnije profunkcionirati fondovi za predfinanciranje evropskih projekata. I to je naš manevarski prostor. Ne možemo ljude naterati da se vrate, ne možemo im obezbediti posao, ne možemo garantirati da će ovdje imati kvalitetnu egzistenciju. Godinama nastojimo otkloniti prepreke oko nostrifikacije visokih diploma iz Srbije. Ako ovo društvo ima problema sa priznavanjem lečničkih diploma iz Srbije, o čemu dalje da pričamo. Nastojaćemo otkloniti te društvene barijere i omogućiti barem kategoriji mladih i obrazovanih ljudi da lakše dođu do radnog mesta u Kninu. Iskreno, naš prostor za delovanje vrlo je ograničen, ali ćemo se nastojati izboriti za svaki njegov centimetar.

Paulina Arbutina